Pas
Po tek pokislim ulicama jednog dalekog grada lutao je jedan pas. Bilo je jako mračno, a on, iako se nije plašio da će ga neko uplašiti, nije voleo tminu. Više je voleo vedar dan, kada su mu prolaznici pravili ma kakvo društvo, a kada su druge životinje takođe šetale. A ovako, samo je pokoja slabašna svetlost dopirala od neke slabe ulične svetiljke.
Ugledao je jednu baru; činilo se da je voda sveža. Verovatno je barica tek sad napravljena. Bio je žedan, trebalo je piti vode.
Pored toga bio je i gladan, ali je čisto sumnjao da će zadovoljiti i tu potrebu. Uveče nema puno hrane; prolaznika je vrlo malo, a ono malo bačenih sendviča već odavno su pokupile ulične skitnice, ljudi. A on ih nije voleo. Uvek su ga terali, a nije hteo da im naudi. Jednom ga je skitnica tako jako udarila u leđa, bolelo ga je. Ali, ni sam ne zna da li su više bila povređena leđa ili srce. Zašto je odbijen? Zašto svi teraju nedužnog psa, koji se bezbrižno šetao ulicama mračnog grada? Njegov pseći mozak nije mogao to da odgonetne. Bilo mu je teško.
Šetao je, tako, i video kako iz nekog bara izbacuju neku pijanicu, koji odmah potom pade na mokar asfalt. Pokušavao je da ustane, ali je stalno padao. Skroz je bio pusav. A pas ga je ćutke posmatrao i pitao se kako to da ljudi mogu biti patetičniji od životinja? Ne razume.
Počinje sipiti kišica. Ništa strašno, još nije neophodno tražiti zaklon. Bojao se grmljavine, kao i svaki pas. Mada, ovo nije bio običan pas. Bio je neobično lep. Imao je jako lepe šare po sebi, a oči su sjajile dobrotu. Ipak, kako su se ophodili prema njemu? Ljudi, strašno.
Tada se pred njim stvori jedan lik. Nije mogao da razazna, ali shvatio je da je u pitanju čovek. Odmah se uplašio; nije voleo da viđa ljude noću u svojoj blizini. Slika je koračala prema njemu, i on je sve više mogao da primeti staro, zapušteno lice bradatog čoveka, očigledno skitnice. Imao je dva para jakni čudnih boja na sebi, i džemper. Kapa mu je bila prljava i stajala je nakrivo. Pas htede da beži, ali iz nekog razloga, nije mogao. Skitnica pruži ruku. Psu se puls ubrzao, primpremio se da primi snažan udarac. Ali, umesto toga, skitnica ga pomazi po glavi. Progovri nešto, i nasmeja se. Iza tog zapuštenog lica, nalazili su se neobično lepi zubi. Njemu laknu. Poče da maše repom.
Druga ruka skitnice poseže za džepom. Iz njega izvadi zamotanu slaninu. Pola uze on, a drugu polovinu podeli sa psom.
Zajedno su nastavili šetnju tmurnim ulicama ovog ipak predivnog grada.
Filed under priče | Comment (0)Siroti Čiča
Sedeo je na plaži, obasjanoj samo mesečinom i svetlima udaljenog grada. Bilo je jako mračno; on nije mogao da razazna nebo i zemlju - nije se najjasnije videla granica gde prestaju svetla dalekih kuća, a gde počinju zvezde. A sve je to bilo tako lepo. Malo je bilo onih trenutaka kada je mogao da uživa, kada je mogao da ostavi sve svoje, sada već svakodnevne probleme po strani.
Društvo mu je pravila keruša, ne neke određene rase, ali veoma mile ćudi. Bila je polu crna, polu bela; imala je jako tužne oči. Čini se da je i ona imala svoje probleme. Ali starac ju je obožavao - ona se u više navrata pokazala kao odličan slušalac njegovih problema. I on je nju slušao, veoma često. Jadala mu se.
Ostalo je nešto sendviča od pre dva dana, koji je bacio slučajni prolaznik. Tada se jako obradovao; jesti meso prava je retkost sada.
Odvojio je pola i bacio keruši. Reče joj: “Jedi!”. Ali, ona nije halapljivo zgrabila to parče kao svaki drugi pas. Onjušila je, a zatim je pogledala starca. Činilo se kao da mu kaže:”Neka, stari, snažna sam ja; tebi je to više potrebno nego meni”. On odbi. Kazao joj je: “Jedi, ili ćemo badava ribe nahraniti!”. Poče da jede.
Tako su njih dvoje uživali. U pozadini, iz neke kolibe na plaži, jako je mirisao roštilj.
Pesak je već postao prilično hladan, ali on je navikao. A i ona se nije bunila. Već je ponoć, kupača odavno nema. Tu i tamo prođe koji zagrljeni par. Smejali su se i radovali životu. A on nije bio ljubomoran.
Svanuće uskoro, a on ne zna šta će sutra jesti. Kratko je bilo vreme predaha, vreme nerazmišljanja o sutrašnjem danu. Negde je u izlogu video na televizoru da će sutra padati prava letnja kiša. Valjalo bi naći nekakvo sklonište. Ako ne, onda bestraga. A možda i lažu.
Ipak, činilo se da će prespavati ovde. Noć nije isuviše hladna, a ona je već opustila šape i sklopila kapke. Ništa bolje nego kad se njih dvoje fino najedu, pa potom legnu da dremaju. Zna da ga ljudi neće uznemiravati na plaži; sve njih njegova pojava plaši, ljudi ga se klone. Njegova pojava terala je majke da sklanjaju svoju decu sa puta. Nije ih razumeo.
Probudiće ga prvi jutarnji zraci sunca. Obično ga budi glad, ali ovoga puta se lepo najeo. Konačno će zaspati bezbolnog stomaka. A i ona je bila presrećna; stalno se oblizivala.
Puče nešto u daljini, i nebo zasvetle. Prepozna on vatromet. Njegov deda, laka mu zemlja, ga je vodio jednom da gleda. Bilo je predivno. On se tada seti nekih lepih trenutaka svog ranog detinjstva. Sećanja su bila tako maglovita, bilo mu je jako žao što se nije sećao više i jasnije.
- Koji je danas datum? - upita on nju.
Ona ga je samo ćutke posmatrala svojim divnim crnim očima. U njima se ogledao vatromet u daljini. Nije mu mogla odgovoriti.
- Valjda je neki praznik, slave nešto. - zaključi on. Šteta što on nije imao razloga za slavlje.
Zaspaše.
Filed under priče | Comment (0)