Deusdiesov

Onomad sam išo za Beograd. Dabome, išo sam u amerikansku ambasadu, treba vizu d uzmem. Sad, tamo sam se zadržo sat vremena. Izlazim iz ambasade, ona jebena fascikla puna pišljivih papira koji mi nisu ni trebali, ispade mi na sred trotoara. Opsujem. Neki lik pored se nasmeja. Htedo da ga bijem, al neću, velim, u glavnom gradu sam. Šta sad, treba da me prošvirca heklerom i kohom? Neću, znam ja da vi volite da pišem, ebeš ga.

Sedo u kafić da popijem sok. Jabuka, naravno. Dadoše mi neki kurac, suvog sadržaja minimum 8%. I tu opsujem. Sad se nije niko smejo.

Nego bre, zazvoni mi mobilni. Nikoga ne boli kurac za mene, pa se začudi. Pa znaš kad mi mob. zazvonio poslednji put? Odlepim ga ja, jebiga, srastao uz nogu i one gaće što sam obuko. Ostao poklopac za baterije prilepljen. Boli, sunce li ti, plastika se topi na meni. Al zvoni on i dalje, ne da se. Dunem onaj ekran, ode pe’-šes’ slojeva prašine i vidim, piše, “Adam”. Deda. Sa mobilnog me zove na mobilni. Usro sam se, reko, ko li se sad obesio pa da ga skidamo?

- Alo Adame?
- E…crko mi televizor.
- Dobar dan deda, kako si?
- E…dobro, si čuo?
- Čuo sam, ajd, danas ću da svratim.

A ne mili mi se. Selo mi na 40 km od onog brloga gde ja živim, a tamo autobus nije ni izmišljen još. Ništa, pali kola pa saobraćaj.

Stižem u selo, gde mi deda objasni da je roknuo grom i od tad tv ne radi, ne zna zašto. I ja se upitah. Stvarno, cepi grom u glavni vod, i pregori uključeni TV, što to? Ebeš ga, u Kragujevcu mislim da nema nijedan normalan TV servis, pa nek ga nosi u Rekovac, šta da mu ja radim?

- Sineeee, oćeš sladoled?

To me pita moja sedamdesetpetogodišnja baba. Otkud ona, aman, zna šta je sladoled?

- Odakle ti bre?
- Pravila sam!
- Auu sine…ajd daj, pa ako se usmrdim, vi me izgorite u kreču
- Ćuti tu, ne lupaj!

Nije loš onaj sladoled, pravo da ti kažem. Jedem ja, a baba se ubacuje

- Sad sam pravila sa mlekom, Mileva mi rekla onomad da mog’ i sa vodom, al meni ne ispaše lep…Joooj, razočarao me. A ja stavila kiselu vodu, pa možda zbog toga…

Sunce ti jebem, samo mi stade ruka, oči izbuljih. Jebote, pravila sladoled sa kiselom vodom.

- Baba…
- Molim sine?
- A da nisi pravila ovo sa kiselim mlekom?
- Što sine, jel mnogo kiseo?

…

“Ajde, bre, piši nešto skorije”

“E, batice, napiši nešto na onom svom blogu, full je, ono”

Ma da se nos’te bre. Ja pišem ovde, pre, izgibo’, niko ni coment da ostavi. Čitate, tobože? Ja gleam posetu, nigdi nikoga, kom da pišem? Ja se nadao to će sad posetu da privuče, pa roknem gore pri vrhu reklamu za novi Vip paket, dobijate sex gratis, pa mi pare daju. A ovako piši, a ovde da lipšem gladan. Kapira li neko od vas smrtnika da svako moje pisanje zahteva:

- 1 flašu Hello soka, multi-vitamin (nikako narandža)
- Kesu čipsa
- Kukurus, šećerac, a ako je loš, ispeci ga
- Palačinke, princes krofne ili čupavce
- Kevu koja će sve to da pripremi i stavi na astal

Jel znate da sad uopšte ni ne jedem čips?! I kako sad da pišam, ovaj, pišem? A pravo da ti kažem, ni nemam inspiraciju.

Ajd, saću da pišem nešto. Gledaj gor’.

Prvo: jebiga, nisam piso dugo. A znaš i što. Jeste, nisam ja 5.00 još od marta pa sad piši, rokaj. A-a. Moram sutra da odgovaram da dobijem 3 iz hemije, ebala me.

Pazi, jeo sam, tušnuo se i došo u sobu. Roknem dugme od te vea, upali se. Ugasim plamen, roknem ponovo, uključi se. Ajd dok se ja skinem, obavim neki poso, jelte, će da naiđe nešto manje šugavo na programu.

Naravno, nema ništa. Jebem ti, tražio sam ovaj kabal što povezuje Pi Si i Te Ve sat vremena, i evo još ne mogu da ga nađem! Oću da gledam Star Trek. Izgleda nema od tog k. ništa. Odjednom (suddenly, plötzlich) na Diskaveriju počinje Ameriken Čoper. Skačem preko stolice, prelećem, radim premet strance (”zvezda”), padam na krevet, grabim daljinac i menjam kanal. Mogu da odahnem, ali samo na kratko, jer moja potraga pri kraju nije.

Tražio sam po nekoj raspaloj kutiji; nisam našao kabEl, al sam našao - kicu! Jeste, buba kicu. Gledam, dal da je roknem. Neću, šta me ona skrivila. Onda se setim moje babe, eh da je još uvek tu, al nije, sad je u selu, sad već verovatno i legla, kako mi velila, dok sam bio mali, da kica oće da uđe u uvo i da te izjebe tu. Ne da meni moja baba mira. Moram da je roknem.

Nađem se pred jednom velikom moralnom dilemom. Roknuti, ili ne. Ako je ne roknem, kad mi uđe u uvo, i crknem, baba mi neće dati mira, kad mi se pridruži (pu pu, pomer’ se s’ mesta). Al’ ako je roknem, javiće mi se kica u san, neću moći da spavam.

Uzmem jedno blokče, ona se popne na nj, ja da je roknem kroz prozor, ona pade. Ja opet, ona pade, Ja opet, ona pade. Opsujem joj mater. Ona se pope, i polete, i sama kroz prozor.

P.S. Ako je iko čitanjem ovog bloga stekao utisak da slušam GRAND ili slični kurac, UJEBAO/LA si se debelo. (Kao npr., Ana). Slušam Rock/ Hard Rock/ Industrial i malo Metal

Skoro sam se nešto jebavao po bolnici. Treba da primim neku vakcinu protiv hepatitisa be, u tri doze. Onomad, još u novembru 2007. i decembru iste sam primio, jelte, prvu i drugu, sad ide treća, il’ sam se zajeb’o? Enivej, trebao sam da primim treću, 7. maja ove godine, al’, moš’ mislit, zaboravio sam, ko bi reko.

Malo što sam zaboravio da treba da primim, no i to ‘DE treba da idem. Jeste, u bolnicu. Gde, jebote? Kroz maglu se prisetih da je u pitanju ordinacija sa desne strane, u dečijem. Srećom, pa u nekom šugavom dokumentu pisalo da je Dr. Nada u pitanju, stoga je moj bistri mozgić odlučio da pogleda na timetable gde & kad radi lekarka Nada.

Eskivirao sam zadnja 3 časa, odo’ da primim vakcinu. Radi doktorka do 13h, jebeš ga. Valjda…

Odem, za divno čudo, sad se Marfi prevrće u grobu, potrefim smenu i ordinaciju. Blabla, svlačim rukav, jedna sestra veli “skini se ceo, vakcina odskora ide u dupe”, ja je pogledam, popreko, ona se ukenja i pobeže. Lekarka: ništa.

- Je li, dečko, a jel’ si ti kupio vakcinu?
- …ne…?
- Treba da kupiš. Idi to apoteke i kupi, pa se zatim vrati.
- Učiniću tako. Zbogom.

U apoteci radi gospođa u godinama, khm baba khm, i kaže da ima neki shit tj. vakcinu, al’ da je rok istekao o aprilu 08. E sad, ona je to tako lepo rekla da sam ja ukapirao da rok ističe ZA mesec dana, a ne da je istekao PRE mesec dana.

- Znaš, da ne bude posle da sam ti prodala lek kome je istekao rok, znaš…
- Pa nije mu istekao rok.
- Pa kao da nije, šta, mesec dana, ako oćeš…
- Aaaa, neka, fala. Ne bih ja još da lovim večno.

Utek’o.

U drugoj apoteci me poslaše ponovo kod lekarke da proverim naziv leka. Blah, nepotrebno drkanje. To je taj lek. 660 denarija.

Vakcina mi je data. Živ sam i zdrav, ko što vidite.

Poenta ove priče jeste da su lekarke prilično ljubazne, bez zajebavanja.

Došli su praznici. Ptice cvrkuću, sunce sije, deca se igraju napolju. Nema škole. Bake farbaju jaja u raspalim čarapama sa nekim travkama. Mame farbaju hemikalijama. Decu boli kurac. Glavno je da će da se tucaju.

Moj ritual za svaki veći praznik podrazumeva tuširanje. Došlo i to vreme. Bojažljivo proverih tuš, rekoh jednom pauku da se pomeri. (vidi ovo). Nije me poslušao. Ja mu rekoh još jednom.
A-a, ni makac. Krenem po novine da ga opičim, onako, ljucki, kad ubrza. Ode u back-up kućicu.

Pustim tuš jedno pola sata da ide voda, da istera onu koroziju što ostala tu. Išorao sam se, i ušao u kadu. Zanimljiv osećaj, K’o da piješ vodu, pa isprosipaš. Onako, mlaka vodica. Uzmem šampon da metnem na kosu, kad imam šta da vidim - nema šampona! Kako, bre, u 3 lepe materine, ima samo 3 godine kako mu prošao rok? Ma sumljivo mi nešto, teška ona boćica. Ima, garant.

Uzmem neke makaze što stajale tu, isečem ono na pola, a moj šampon se pri dnu skoreo. Ništa, malo H2O će to da popravi. I bi tako, nastade opet onaj stari, dobri, tečni šampon. Smrdljiv, malo, doduše.

Negde pri sredini kupanja, čujem neki čudni zvuk i poče da mi bude vruće za noge. Gledam, da se nisam upiš’o, al’ ništa ne vidim od one silne vode, ne vidim koja odakle ide! Mada čini mi se da nema žutog nigde.

A ovo već počelo da peče. Sine, vidim ja, keva uključila mašinu, a ova izbacila vodu. Devedeset stepeni prostog molekula počelo je da pravi opekotine II stepena u predelu mojih tabančića. Jebem li ti sunce, kad sam skočio.

Završih ovu moju avanturu, bar što se vodenog dela tiče, i izađoh iz kade. Zamalo da izginem. Kad, ja da se obučem, zaboravio sam gaće da ponesem, bizon jedan rogati. Šta da radim, jebote? Keva gleda TV, videće me odma’, čim izađem. Srećom, moj genijalni um našao je odmah soluciju: upotrebiću stare gaće. Bilo je malo teže navući ih, pošto se skorele skroz i prilagodile se mom obliku dupeta, pa mi se sve nešto
čini da im sad čudno što me nema. Sirote, znam kako im je. I ja se tako osećam.

Navukao sam te stare gaće, i otiš’o u sobu. Otvorio fioku sa gaćama. Malo sam se gušio ustajalim vazduhom iz te fioke. Taman da presvučem, al’ neće. Gledaju me ove gaće, pa samo što ne kažu “Nemo’, Bogdane, molim te”. Gledam ja nji’, gledaju oni mene. “Neću”, velim.

I eto, još mi prave društvo.

Odavno, bre, nisam ništa pis’o. Dabome, dobro pretpostavljaš sine, nisam im’o vremena. Pravio neke sajtove, jebavao se i tako to. Ae da ti pričam šta bilo u skorije vreme. Ček samo da vidim kad sam izd’o onaj zadnji post. A, četvrti april. U sine, prošlo 3 nedelje, jel? Štošta se izdešavalo. Izgubio sam bio novčanik, bio bez istog dobrih pet-šes’ dana, kad se ‘ladno javio jedan lik, veli da ga našao. Čiča neki. Alal mu kurac impotentni.

Čuo sam za neku kurvu iz medicinske, pa velim da je isprobam. I taman, kad ona izađe u novine. Sunce li ti, kres’o je neki budžovan, N.N., pa je roknuo, a ona ga prijavila policiji. Budala, sad niko neće da je kara. Al’ dobro, zabole me.

U školi dosadno.

Opičila neka kiša sinoć, jebem li ti sunce, u sred grada sam bio. A znaš kako, krenem bez kišobrana, velim sebi “Koj će ti k bre Bogdane kišobran, vidiš da pripeklo?”. Nisam lag’o, stvarno, kad sam krenuo, usijala zvezda. Al’ jebaga, tamo negde kod pozorišta, ček’o sam drugaricu. Kad roknu brate…Pljušti, pršti. Oseća se onaj miris užarenog asfalta, u što volim to. Dobro, da ne davim, pokis’o sam.

A juče pre podne, gubili hemiju, otišli Marko i ja na burek. Bruka, prvi put u životu ulazimo u buregdžinicu pored škole. Baba neka peče, poče da sere nešto, k’o sve babe, dabome, a mi ćutimo. Tek sede ona pored nekog lika, dvaes’ dve-tri godine, i poče da priča:

- Ja bre ne razumem ovu državu, ovu vlast, u pizdu materinu! Men’ to ne mož’ niki da objasni. Pa bre imamo štampariju novca, što ne ištampamo milione, da podele ovom gladnom narodu?! Pa da naplaćujem burek pe’sto dinara, da živim bre i ja! Pa nek i isprosipaju po ulici da kupi narod pare.

Jebem li ti sunce. Malo posle, kaže ona “Ja, kad sam u sretno vreme bila u Grčku, platila sam bundu deset ‘iljada maraka. To ti k’o sad sto ‘iljada evra”.

Pojedosmo burek, bež odavde u tri lepe materine…

Htedoh da napišem neki shit na ovom blogu, sad sam već zaboravio šta, kad vidim titri mi nešto svetlo. Šta ti je, mislim se, osa te ujela? Kad vidim neko malo govno u ćošku, pomera se, ko da lebdi, al nije, hoda, vidi se. Pauk. Gledam, dal da ga spičim sad il kasnije? Suviše sam lenj da ustanem sa ove znojave i smrdljive stolice, ae kasnije ću, kad krenem na spavanje. A ako zaboravim, upašće mi pravo u usta na spavanju, i lipsaću. Ae sad.

Odem po neku svesku, šta ti ja znam, da ga opalim, onako, ljudski. A on će:

- Nemoj bre, koj ti kurac?
- A bre?
- Šta ti smetam, što si som, što da me spičiš?
- Koji je bre kurac vama životinjama? Prvo golub, sad i ti!
- Ma goluba si tripovao, sećaš se?
- A tebe kao ne tripujem…Šta radiš?
- Evo, rolam neke muve i to…ti?
- Pišem neki shit na netu i tako…
- A, ae posle ću da vidim, nije mi lap top sad tu…
- E, ne kenjaj.
- E, ne me spičiš, žiVa?
- Važi brate, nego…ae potrudi se da mi ne upadneš u usta na spavanju?
- Ma neću, koj ti je, šta cvikaš bre!
- E kul si. Ae vozdra! Cepaj te muve…
- Ćozdra!

Čuo sam pre neki dan, od Urketa čini mi se, da su ubacili novu verziju WordPress-a. Ulogujem se na ovaj shit - sve staro, negde u kOdu nađem da je verzija 2.3.3 aktuelna, tako nešto. Kad, eto ti ga sad, maločas se ulogujem, i imam šta da vidim - redizajniran admin interfejs, bogami lepo, lepo. Neka nebo plava boja. Ama zajebi ti admin interfejs, da vidimo šta ti imaš da ponudiš, osim što mi oduzimaš par sati da se naviknem? Pederu! Ne odgovara. Jebiga, ipak je to samo mašina.

Kakav sam majmun, umesto da budem organizovan i sve tako dečko za ugled, ja imam, pa do sad sigurno jedno 50-tak e-mail adresa. Naravno, od toga je bar 40 ugašeno, a od preostalih 10 bar 6 ne koristim. Kreten.

Skoro sam preusmerio par svojih e-mailova na jedan, glavni. Oću kao da budem uredan. A znam da od ta posla nema ništa. Obožavam GMail, ima strava SPAM zaštitu i sranja.

Da ne preteram, al dnevno mi stigne jedno 30 mailova. Ne brišem poruke, fala bogu, pa ih u inboxu sada imam oko 10 iljada. A znate li kako proveravam te mailove? Select Unread - Mark as Read. Eventualno ako mi neki subject privuče pažnju, al to je retko, ko će meni još da piše? I što, generalno gledano? Pa mislim stvarno. Imaš brate moj broj, pošalji mi SMS, imaš moj MSN i ostalo, valjda ti nije ušao onaj virus od skora. Pa me kuckaj. Meni mail uglavnom šalju ovi tzv roboti, tj. sajtovi, registracije, newsletters i govna.

Boli me znaš šta.

Verovatno si već do sada primetio, a i ako nisi, možeš da pretpostaviš, da dugo vremena provodim na liniji (online). Ima par razloga; uglavnom se svodi na to da mi to pos’o; bavim se izradom sajtova - nisu svi usrani kao ovaj, ne brini.

E sad, obično svi mi, web masteri, jelte, imaju neki IM program koji radi u bekgraundu. Meni najinteresantiji protokol je Microsoft Network, aka MSN. Odavno ga imam, i naš’o sam puno tobože prijatelja. Jedno vreme samp palio narod da sam Daniel Radcliffe, onaj što glumi Hari Potera u “Gospodar Prstenova”
Jebem ti lebac! Svaka druga jebena osoba na ovom jebenom MSN-u ima onaj jebeni virus/trojanac koji već kurac koji mi automatski šalje poruke tipa “Look! Ur pics are on this site!” po 100 puta dnevno! Kako pizdim! Što je najgore, u pitanju su adrese koje, jelte, rade, tako da ih te osobe, real vlasnici, stvarno koriste. Pa nije red da brišem/blokiram nalog.

Stiže mi jedna od tih poruka, četrstoosamdesetdrugi put danas. Mislim se, koristim Linux - ko vam jebe mater? Pa meni virus ne može da uđe. Kliknuh na link. A ono, nudi nešto u fazonu neke slike, i ime fajla je vašaMSNadresa.jpg.com . Inače, .COM ekstenzija je za…pa, nije za slike, nego za posebne komande u DOS-u. Eve ti ga na! Ne može ni da se pokrene na Ubuntu-Linuxu. I love you Ubuntu!